Историјат школе

Указом краља Александра Првог од 28. октобра 1933. године настала је Шеста непотпуна мушка реална гимназија у Београду. Од тада, до данас „Шеста“, по чему је најпрепознативија. Краљевим указом за директора је именован Станислав Н. Вулић. Наставни кадар чинили су професори који су постављени премештањем из других места или допуњавали фонд из других гимназија. Иако је била мушка гимназија по оснивању, ипак је имала и женска одељења (прве године уписано је  четири мушких и исто толико женских одељења). Школа је усељена 5. децембра 1933. године у зграду у улици Војводе Драгомира број 5. Опремљеност за наставу је била задовољавајућа. Школска библиотека имала је 200 књига. Школски фонд и Фонд за здравствену заштиту ученика служили су за помоћ најсиромашнијим ученицима. У школи су се поред државних празника прослављали и верски празници. Ученици су били присутни у свим таквим манифестацијам у граду. Значајан траг оставила је књижевна дружина „Полет“ и ђачко удружење „Горштак“ који су деловали у школи.   Надзор над радом школе вршило је Министарство просвете. У првим годинама постојања школе приметан је био велики број ученика по одељењима, па је гимназија 1936. године пресељена у улицу Краља Александра 77 ( то је на месту данашње зграде Општине Звездара). Број одељења достигао је број 40. То је био повод да се подигне нова школска зграда. Полажући повељу у темеље зграде тадашњи директор Вулић је истакао  СВЕТЛОСТ, ЉУБАВ и ЖИВОТ као водиље у будућем раду гимназије. То је било 14. маја 1939. године у улици Јована Петковића број 9. у 9 сати пре подне. Зграда је требало да буде велика грађевина. Предвиђено је да има приземље и два спрата, да располаже учионицама и кабинетима, канцеларијама и две велике дворане. Земљиште на тзв. Брунцлиховом имању уступила је општина града Беогрда. Пројектант је био архитекта Зрнић.

Други светски рат је у Југославији почео бомбардовањем Београда. Немачка војска је ушла у град 12. априла 1941. године. У ратним условима организована је настава у гимназији. Настава се одвијала у згради Основне школе „Цар Душан“, а потом у Средњој грађевинској школи. Гимназија је делила судбину окупираног града. Нередовна и скраћена настава, радна обавеза на земљи коју су школе добиле на обраду због лакшег прихрањивања становништва, али и забавни живот уз школски оркестар који је формиран јесте рад Гимназије под окупацијом. После савезничког бомбардовања Београда, Гимназија је наставила свој рад у Малом Мокром Лугу, потом у Миријеву. Због недостатка школског простора, настава се често одвијала и на отвореном простору. Потом је школа враћена на стару адресу у улици Војводе Драгомира број 5. Матичну зграду Гимназије све време рата користио је окупатор.

По ослобођењу велики проблем за организовање наставе био је велики број ученика и недовољан простор за рад. Тако је од дела ученика Шесте настала Трећа непотпуна мешовита гимназија. Ученици су са наставницима учествовали у свим приредбама и манифестацијама које је организовала нова просветна влас. Одмах после рата прослављен је и Дан Светог Саве на веома свечан начин. А онда дуги низ година овај Дан се није прослављао. Велика пажња је посвећивана идеолошком раду са ученицима. Почињу да делује пиониска и омладинска организација, синдикална подружница, научне групе, дебатни клубови, секције и књижевна друштва. У згради су постојале три гимназије: Шеста мушка, Трећа женска и Трећа мешовита београдска гимназија. То је била велика концентрација школске омладине ( 3.812 ученика). политичке прилике у земљи одражавале су се и на садржај наставног процеса. Стално се радило на побољшавању наставних средстава и набавци учила за рад. Ученици и наставници су временом били заокупљени школским питањима наставе и дисциплине, која није увек била примерна. Почеле су да се реализују ексурзије по читаој држави. То је било значано како би се после рата развио нови однос школске омладине према политичком систему.

Реформа гимназија уследила је 1953. године. Тада је створена мешовита гимназија под називом Девета београдска гимназија. Под истим кровом радила је и Седма београдска гимназија. Ове две школе спојене су у Шесту београдску гимназију новом реорганизацијом 1958. године. Под овим називом она постоји до данас. У међувремену некадашња Четврта мушка понела је назив Шесте (само до 1958.).

Друга половина 20. века протекла је у афирмацији школе. Она је постигла значајне резултате на бројним такмичењима, а њени ученици постајали су временом познате јавне личности. Школа је неколико пута реновирана. Опремљеност школе наставним средствима је увек била завидна. Повећавао се фонд библиотеке, а у згради је радила и Библитекарска школа (једина у то време у читавој држави). Посебно се истицао Боривоје Стојковић као професор српскохрватског језика и књижевности, али и драмски педагог који је значајан за појаву младих глумаца, који ће касније својим радом постати веома познати драмски уметници у земљи. Он је био и покретач ђачких листова „Смотра“ и „Београдски гимназијалац“. У школи је дуги низ година (25 година) постојао Вајарски атеље који је најпре водио вајар Драгутин Спасић, а потом мр Момчило Крковић. Успостављена је сарадња са Шестом загребачком и Шестом љубљанском гимназијом. Ученици и наставници су сваке године били домаћини, али и посећивали ове школе. Гимназију су у више наврата обилазиле стране делегације ученика и наставника. У време директорско мандата Теодора Опалића подигнут је Споменик палим ученицима у НОБ-у испред школе, а у холу школе постављена је спомен плоча.

Крајем седамдесетих година 20. века започета је реформа увођењем програма усмереног образовања. Поред редовне наставе то је подразумевало производни и друштвенокористан рад за све ученике. У школи су биле заступљене две струке образовања: култура и јавно информисање и математичко-техничка струка. Ученици су се школовали за следећа занимања: књижар и књижничар и математичко-технички сарадник и програмер. Гимназија је спојена са Библиотекарском школом и формиран је Центар за усмерено образовање „Звездара“. То је значило гашење гимназија. Школа је променила назив, али је задржала традицију „Шесте“. Готово сви ученици са територије општине Звездара уписивали су ову школу. Гимназије су у образовни систем враћене на самом крају 20. века, а са тим само је оживео стари назив: Шеста београдска гимназија.

Установљен је Дан гимназије – 19. октобар – у спомен на дан када је 1935. проглашена Шеста мушка гимназија.

Школа је више пута награђивана за свој рад и постигнуте резултате од Општине Звездара  и Града Београда, Просветно-педагошког завода и Секретаријата за просвету. Добила је Орден заслуга за народ и Октобарску награду „Доситеј Обрадовић“

Шеста београдска гимназија је данас модерна школа по свим стандардима образовне праксе. Има веома стручан кадар наставника, савремену опрему у кабинетима, вредне и успешне ученике. Многи данашњи академски наставници, политичари, глумци и друге јавне личности били су ђаци Шесте београдске гимназије.

 

Извор: Шеста београдска гимназија од 1933. до 2015. Београд 2016.