Ерасмус + KA229 “Clean Danube Clean Black Sea” C6 мобилност ученика и наставника од 6. до 12. новембра 2022. године у турском граду Ризе

Током мобилности C6 посетили смо турски град Ризе на обали Црног мора и школу HASAN KEMAL YARDIMCI MESLEKİ VE TEKNİK ANADOLU LİSESİ. Школе на овој мобилности су и BRG/BORG 15 из Беча, Harsányi János Economic Vocational and Technical School из Будимпеште, School Ioan N. Roman из Констанце и DÜZCE BORSA İSTANBUL VOCATIONAL AND TECHNICAL ANATOLIAN HIGH SCHOOL из турског града Дузџе.

Тим из Шесте београдске гимназије чинили су ученици Жарко Коровљев 3/7, Јован Орловић 3/7, Лазар Стојиљковић 3/8, Марко Јарић 3/9 и Марко Колунџија 3/9 и професорке Географије Ана Ковачевић и Енглеског језика Весна Јевтић.

Првог дана смо са аеродрома “Никола Тесла” користили авио превоз турске компаније Pegasus до међународног аеродрома Сабиха Гогчен у азијском делу Турске. Одатле смо користили исту авио компанију до луке Трабзон поред којег се налази град Ризе.

Другог дана ученици су презентовали своју државу, град и школу.

Welcome to Serbia!.pdf from AnaKovacevic16

Обишли смо школу.

Уследило је предавање професорке Ülgen Aytan са катедре за Биологију мора са Универзитета “Реџеп Тајип Ердоган” на тему Загађење Црног мора, штетном утицају микропластике на живи свет и фондацији ТУДАВ.

https://tudav.org/en/

Турска фондација за истраживање мора (ТУДАВ) истиче да милиони организама долазе у приобална подручја Црног мора да се хране и размножавају. Лагуне и ушћа потока поседују богату количину исхране за морске организме. Чак и ако то не видимо одмах, песак на који ступамо је пун живота. Миграције риба и даље се настављају у нашим мореузима. Још увек наилазимо на фоке у Средоземном мору. Штавише, имамо видре. Дочекују нас делфини из безграничних плавих мора. Када погледамо под воду, можемо видети невероватне лепоте живота. Морске траве су домаћини разним организмима. Инћун се и даље лови у Црном мору. Групе, мурине, хоботнице су интригантни чувари стеновитих пећина Егејског и Средоземног мора. Али сви они зависе од наше одлучности: или ћемо одлучити да проучавамо и заштитимо наша мора или ће сво ово богатство наставити да опада.

https://gorizeturkiye.com/

Ризе је приморски град и лука у мањем заливу Црног мора на североистоку Турске. Налази 80 километара од грузијског града Батуми и 67 километара од четврте по величине луке турске Трабзон. Име потиче од грчке речи Ризе што значи “планинске падине”. Налази се испод планина Качкар (Качкар Даг 3937 м), огранка Понтијског ланца. Ризе је турска престоница узгајања чаја због влажне суптропске климе, падавина, магле и велике влажности ваздуха у већем делу године. У граду је мањи аеродром, отворен 2022. године. Постоји фабрика тканине “Феретико” од јуте на разбоју. У Ризеу се израђују посебне корпе за бербу чаја. Производе се “Хемсин” плетене чарапе од вуне. Становници се баве ковањем посуђа од бакра. Ризе извози лешник, киви и бави се уловом рибе. Главне врсте дрвећа у региону су кестен, орах, јела, граб, јасен, липа, лешник, крушка, трешња које служе за сувенире и кућне предмете. Становници су припитомили птицу јастреб. Град је окружен зеленилом, плантажама чаја и приморском вегетацијом која убрзо прераста у планинску. Спој је модерних солитера и дрвених традиционалних кућа. Град је више окренут плантажама чаја а мање користи црноморску плажу. Овде је рођен Реџеп Тајип Ердоган, председник Турске. По њему је назван и универзитет у граду. Такође овде је рођен и познати турски музичар Таркан. Овде се налази познати фудбалски клуб “Чајкур Ризе спорт” од 1953. Изнад града издиже се Ризе тврђава. Цитадела датира из доба византијског цара Јустинијана а доњи замак из 13. века.

У целој регији су куће које имају доксат или избочено место на спрату као трем или балкон, карактеристичан елемент исламске архитектуре, пренет касније на наше просторе. Ататауркова кућа и етнографски музеј.

Турска учествује 10% у светској производњи чаја. Налази се на петом месту у свету. У регији око града Ризе, гаји се на плантажама, бржуљцима и двориштима кућа и у шумама, због влажне суптропске климе. Производи се црни чај, бели и зелени чај који се још од XVI века служи у специјалном самовару. Биљка је култивисана 1917. године, прва фабрика је подигнута 1947. године. Чај се бере шест месеци, од маја до октобра, секу се горњи листови са жбуна, суше се, мотају и ферментишу, додаје се лековито биљке са планине Качкар (3937 м). Симбол града је зграда у облику џиновске чаше за чај, висине је 30 метара, будући музеј, ноћу се види анимација прављења чаја. Најпознатија врста чаја је “Чајкур” која се производи у истоименим фабрикама.

Трећег дана смо провели у националном парку “Качкар”.

Национални парк Качкар (Качкар Даги 3937 м.) се налазе на североистоку Турске, изнад Црног мора, на граници са Грузијом и највиши је део ланца Понтијских планина. Качкар планине имају глацијална језера и врхове под снегом целе године, подручје је проглашено националним парком 1994. године. Овде живи подгрупа грузијског народ Лаз, има их 50.000, говоре својим језиком, исламске су вероисповести.

Прво смо посетили Фиртина речну долину (“долина олује”) и са нивоа мора смо веома брзо прешли на 1100. метара надморске висине, река је кањонског карактера дужине 68 километара, погодна за вожњу кануом. Преко реке постоји преко 20 камених мостова из отоманског периода који имају високе лукове због поплава. За транспорт чаја и лешника користе се сајле.

Зауставили смо се у насељу Сењува и пробали локални специјалитет колач “кете” који се прави од кукурузног брашна и пуњен је алвом.

Затим смо се зауставили недалеко од Сењуве на реци Фиртини где је подигнут један од најпознатијих камених лучких мостова. Датира још од краја 17. века, дужине је 40 и висине 20 метара. То је један од највећих и најстаријих мостова у региону.

Затим смо посетили Зил Кале (“црна тврђава”) средњевековну тврђаву у долини реке Фиртина, у округу Чамлихемшин. Ово је једна од најважнијих историјских грађевина Турске, саграђена на раскрсници караванских путева између 14. и 15. века на надморској висини од 1.130 м. Састоји се од спољних зидова, средњих зидова и унутрашњег тврђаве, гарнизонских конака, капеле и главног торња. У позадини се види врх Качкар Даги 3937. м.н.в.

Затим смо посетили висораван Ајдер на 1500 метара н.в. Овде се налазе аутентичне дрвене куће “јајле” претворене у пансионе за туристе. Висораван је туристички активна од 1987. и позната по црвеним шумама јавора, меду од рододендрона, термалним водама и водопадима. Зими се берачи чаја и лешника одавде спуштају на ниже надморске висине. У околини живи малобројан народ Лаз и Хемшин. Хемшини су јерменског порекла, препознају се по марамама са црвено жутим пругама и дукатима. У регији се могу срести и потомци старих Грка.

У Doğa ресторану на висоравни Ајдер, послужили су нам националну кухињу коју чине чини инћун мала риба од које се прави и хлеб, супа, додаје се пиринчу. Користи се кукурузни хлеб пошто се не гаји пшеница због климе. Мухлама је смеша топљеног локалног сира и кукурузног брашна, једе се топло, познат је Анзер мед са висоравни са вегетацијом дивљег цвећа. Ризе има и многе специјалитете регистроване као географску ознаку, а то су Ризе симит (ђеврек умочен у меласу), Ризе кавурмаси (конзервисано поховано јагњеће месо), бастонски хлеб, Цаиели сушени пасуљ у сосу са пиринчем и дерепазар пита. Такође користе кељ, кромпир и млечне производе попут путера и сира, једе се ретки сутлијаш или “јело од млека” посут лешницима.

Четвртог дана смо посетили управну зграду у луци Трабзон где нас је дочекао директор луке, по позиву професор Математике као и еколошки инжињер Атакан Карабаки који је одржао предавање о управљању бродским отпадом. Трабзон је четврта лука Турске, има вековима стратешки положај на Црном мору јер се налазио на путу свиле, извози лешнике, чај, свилу, памук и вуну. Има 230.000 становника, име добија по планини у облику трапеза, град су основали грчки трговци у 8 веку нове ере (Трапезунт), био је центар Трапезунтског царства, и важна тачка Византијске државе, под турску власт пао је 1461. године. Овде се родио најмоћнији турски султан Сулејман величанствени. Аеродром у Трабзону је отворен 1957. године. Осим чаја у регији се налазе највеће плантаже лешника у свету које откупљује италијанска компанија “Ferrero”.

Посета манастиру Сумела.

Налази се 80 километара од Трабзона, датира из IV века, изграђен је на стрмој стени на 1200 метара н.в. У њему се чувала икона Пресвете Богородице Панагиа Сумела коју је према предању, насликао апостол Лука. 1923. након размене становништва између Грчке и Турске, икону су са собом пренели Понтијски Грци. Током византијског периода манастир је уживао наклоност неколико генерација царева, и постао најутицајнији и најбогатији на територији Понта у доба Трапезунтског царства (1204—1461). Након прогона грчког православног становништва из Анадолије, монашки живот у манастиру Сумела је замро. Светиње које су се чувале у манастиру, укључујући и икону Панагиа Сумела, понели су Грци са собом, а од 1930. године, се чувају у новом манастиру Сумела у близини града Вериа у Македонији. У септембру 2015. године манастир је затворен за посетиоце због реконструкције икона и ентеријера.

Уследила је национална кухиња у “Султан” ресторану.

Петог дана ученици су у миксованим тимовима сачинили презентацију и Манифест о заштити вода. Ручак у ресторану “Налија” са традиционалном кухињом. Након тога их је дочекао градоначелник општини Ризе који нам је поделио сувенире аутентичне за овај регион Турске.

Шестог дана одштампан је и подељен Манифест о заштити вода са порукама ученика, одржан је састанак наставника поводом дисиминације пројекта, додељени су сертификати. Ученици и наставници школе су нам преставили традиционални плес “хорон” уз традиционалну музику коју чине тулум гајде.

Седмог дана са аеродрома у Трабзону кренули смо за Истанбул, на Интернационални аеродром у Истанбулу који је највећи у Европи, пресели смо у “Аир Србија” и слетели на аеродром “Константин Велики” у Нишу.