Интервју за лист „Борба“

ДУШКА КИСИН, ПРОФЕСОРКА, МУЗИЧАРКА И СПИСАТЕЉИЦА

Сви уметници мењају свет на свој начин, али пошто иду испред времена, често су несхваћени. Али да би неко могао да се назове уметником, мора да траје читав живот

Професорка Душка Кисин је рођена у Београду, дипло­мирала је на одсе­ку за етномузико­логијуна ФМУ у Београду и већ 25 година ради као професорка у Шестој београдској гимнази­ ји. У овој гимназији већ 11 го­дина успешно руководи хором, а паралелно се бави и писањем. Крајем деведесетих и почетком новог миленијума пратила је фестивале хорске духовне музи­ке и објављивала чланке везане за ове теме, а до сада је објави­ла и шест самосталних књига и коауторка је једног међународ­ног зборника. На почетку разговора за Борбу, професорка Кисин оцењује да класичну уметничку музику ретко ко слуша и разуме, чак и када су у питању одрасли, ин­телектуалци, те да је недавно са ученицима коментарисала о то­ме како чак и у популарном кви­зу “Слагалица”, у ком до финала доспеју људи с великим знањем, веома ретко знају питања везана за уметничку музику.

Будући да сте дуго­годишњи професор у гимназији, волела бих да направимо и паралелу изме­ђу ђака од пре десет година и сада када је у питању интере­совање за музичко образова­ње и музичку културу?

– Пошто питате за период од пре десет година, могу рећи да је у тим генерацијама било изу­зетно даровите, виспрене и мо­тивисане деце која су буквално живела за музику, наше пробе и свечане академије, а нарочито хуманитарни концерт, који су и сами иницирали једне годи­не, и у којима су учествовали и као солисти. Неколико мла­дих који су пре десет година певали у мом хору сада имају солистичке каријере, певају и даље у разним другим хорови­ма или, једноставно, прате му­зички живот на разне начине, радећи у културним институ­ цијама или студирајући неке друге уметничке факултете. Иако је гимназија општеобра­зовна установа, а не музичка школа, пресрећна сам кад чу­јем да се баве музиком. То су прави исходи образовања, а не само тренутне оцене и успех у школи. Ти бивши ученици кажу да им је значила моја подршка да истрају у својим сновима, да су буквално одрасли у свечаној сали, да их нисам спутавала и да сам увек имала времена да попричам с њима после часова или пробе хора. По томе памте гимназијске дане. Ако посма­трамо период пандемије, морам рећи да је мојим садашњим уче­ницима такође од свега највише недостајао хор јер је препорука кризног штаба била да се не мо же певати у групи због шире­ња вируса преко аеросола. То је, морам признати, било веома депримирајуће за све. Надам се да ћемо ове године више пева­ти и дружити се јер деца заиста воле да наступају и друже се уз музику.

Поезију и прозу писа­ли сте још као учени­ца средње музичке школе. Где налазите инспирацију?

– Пое­зи­ју и про­зу пи­са­ла сам још као ученица средње музи­чке школе, међутим, обавезе у музичкој школи (похађала сам три одсека), касније и на акаде­мији, биле су презахтевне да бих озбиљније могла да се посветим другим уметностима. Желела сам да студирам и режију, али је један живот мало за сва моја интересовања… Инспирација је једна чудна ствар, коју не умем да објасним. Често ми се деша­ва да напишем нешто и то ми се одмах допадне, па не морам много да исправљам. Усвојила сам начин писања поезије без интерпункције. Понекад ми се чини да поезију и прозу пишу две особе у мени. Инспираци­ју за приче налазим у прошлим догађајима, нарочито су ми у фокусу апсурдне ситуација и људске слабости, а у поезији ме инспирише лепота, природа, тренутак, мада има песама које припадају разним жанровима.

Сан, Језеро, Танго…

Песма Душке Кисин “Сан”, као композиција (композитор Божо Бановић), налази се у Антологији српске соло песме, док је њена песма “Језеро” изведена и на Коларчевом на­родном универзитету. Своју поезију, прозне минијатуре и приче читала је до сада на Новосадском салону књига, на Сусретима песника у Нишу, Данима европске баштине у Земуну, те манифестацији Београдски читач, у Кикинди, Костолцу… У овом броју објављујемо песму “Танго”:

ИГРАЛА СИ ТАНГО
СА СВОЈИМ МИСЛИМ
САЊАЛА СИ ЖИВОТ
КОЈИ НИСИ ИМАЛА
ПОТОНУЛА СИ
ОКЛИЗНУВШИ СЕ НА МЕСЕЧИНИ
УЗ ПУСТУ ОБАЛУ
НИКО НИЈЕ ПРИМЕТИО ДА ТЕ НЕМА
ОСИМ МЕНЕ

Да ли су читање и му­зика за вас паралелни живот једнако важан као и овај свакодневни?

Рекла бих да се преплићу и да је једнако важно. Кад радим за неки наступ, са децом, реци­мо, то је и свакодневни живот и посао, али и уметност и задово­љство. Читам и пишем стално. Музика је увек присутна. Када је неко слободан уметник, не ра­ди у школи или медијима или није наследио неко богатство и слично, још се догоди и нека епидемија, као ова с короном, па нема наступа, онда је његова егзистенција угрожена. Ситуација је још компликованија ако издржава породицу. Ово није време које је погодно за умет­ника, али, кад боље погледа­мо, које време је било погодно за уметника? Познајем доста људи који су у раној младости били талентовани композитори, извођачи, песници. Професори су их хвалили и они су умисли­ли да су велики уметници. Ка­да су схватили да им уметност неће донети новац и осигурати егзистенцију, отишли су негде далеко, сахранивши таленат, и посветили се свакодневици. Такође, мислим да и професори који раде у музичким школама треба да буду активнији као уметници. Да би неко могао да се назове уметником, мора да траје читав живот.

Може ли се од свакод­невнице побећи у књи­гу и музику?

Имам пријатеље који су инжењери, медицински радници или се баве неким другим занимањима, а музика им је хоби. На песничким сусретима имала сам прилику да упознам људе који пишу лепу поезију, а професија им је нешто сасвим десето и никад их не би повезали са уметницима. У том паралелном свету нађу заштиту и задовољство од тешког рада. Арт терапија на делу. Мислим да је њима најбоље, али “трава је увек зеленија у неком другом дворишту”.

Како коментаришете нове технологије у од­носу на писану реч?

Нове технологије су необично битне ако се користе на прави начин, тј. писана реч тако брже стиже до читалаца. Друштвене мреже су нам помогле да пласирамо брже оно што напишемо. Штампање књига је скупо, много је брже и јефтиније све мисли лансирати на интернет. Али ту, наравно, постоји замка јер људи све мање купују књиге или их поклањају једни другима, као што сви скидају музику с интернета јер то не морају да плате.

Може ли се музиком и литературом мењати свет или су то заблуде у мла­дости?

– Милан Младеновић је написао: “Променићу свет до краја песме.” Био је велики песник и музичар и он јесте својим песмама мењао свет и све нас у то време. Сви уметници га и мењају, на свој начин, али пошто иду испред времена, често су несхваћени. Савременици, критичари и политичари су лоши према уметницима, налазе им мане и спречавају их да мењају свет. А уметност је вечна ако је права.

аутор ДРАГАНА БОКАН